Vekovi uz vlakna i preslicu

6. Milena Djokovic predenje preslicom, slika iz knjige

Čupanje konoplje i njena prerada u vlakna, šišanje ovaca i prerada vune,preslice, vretena, kućni razboji za tkanje, igle za pletenje…Nižu se pojmovi zahtevnih poslova iz prošlosti, danas uglavnom zaboravljeni, bez kojih
nekad u našim selima ne bi bilo ni tekstila ni narodnog odevanja. Sećanje na ta vekovna umeća, kao svojevrstan omaž srpskim ženama iz prošlih vremena na čija pleća su svakodnevno padale i ove obaveze,oživljava upravo predstavljena knjiga ”Tekstilne sirovine Zlatibora”. Autorka je Snežana Tomić, muzejski savetnik etnolog Muzeja ”Staro selo” u Sirogojnu, punih 30 godina u tom poslu u ovoj ustanovi koja takođe obeležava tri decenije postojanja. Neumorna Snežana, uvek na izvoru narodnih znanja koja istražuje i opisuje, te u etnološkom radu sarađuje sa Ministarstvom kulture, institutima i fakultetima, već je objavila publikacije o narodnim nošnjama, seoskim zanatima, ulozi čauša u selima,zanatskim proizvodima i veštinama…
Na stranicama njene najnovije knjige čitamo da su prerada tekstilnih sirovina i dobijanje tekstilne niti zasnovani na tradicionalnim znanjima,veštinama i umećima. S tim što su to, ne samo u zlatiborskim selima,najvećim delom bili ženski poslovi u okviru domaće radinosti. Ovaj proces rada, stolećima uglavnom nepromenjen, bio je u potpunosti
zaokružen: od dobijanja sirovine, preko njene prerade, do izrade mnogobrojnih proizvoda različite namene.
– Izrada tekstilnih proizvoda u okviru kućne radinosti bila je isključivo orijentisana na potrebe domaćinstva i porodice. Da bi kasnije, oživljavanjem domaće radinosti kroz organizovano angažovanje žena u izradi proizvoda namenjenih tržištu, ostvarena veća uloga žene u porodičnim okvirima i socijalnom okruženju: njena tržišna aktivnost,razvoj seoske zajednice, očuvanje autohtonih vrednosti sela i kulturnog nasleđa – navodi autorka, koja je podatke o narodnoj preradi tekstila, uz one iz literature, nalazila u razgovorima sa iskusnim domaćicama tokom
istraživanja 2002., 2003., 2011., 2013., i 2021. u zlatiborskim selima Sirogojno, Željine, Trnava, Jablanica, Dobroselica i Rožanstvo. Takođe i sama je učestvovala u svim fazama obrade konoplje i vune, kao i tkanja,
pletenja i heklanja u radionicama održanim u Muzeju ”Staro selo”.
Tradicionalna proizvodnja tekstila posebno je aktivna tokom 19. i početkom 20. veka (negde se održala sve do sedamdesetih godina minulog stoleća), a tekstilne sirovine bile su biljne (od konoplje, lana, pamuka) i
životinjske (ovčija vuna, kozja dlaka, svilena buba). Kad se sirovina preradi u vlakna , predstoje dalji poslovi: predenje, bojenje pređe, tkanje, krojenje, šivenje, pletenje, heklanje i ukrašavanje tkanina.
U zlatiborskim selima prednjačila je konoplja koju su uzgajali u konopljištima (dok su pamuk kupovali u gradskim dućanima), a od sirovina životinjskog porekla zastupljena je ovčija vuna, jer su se ovce uvek gajile u
ovom stočarskom kraju (sukno iz užičkog kraja se izvozilo još u srednjem veku, u Užicu je 1867. osnovana prva privatna fabrika za proizvodnju platna, vunenih štofova, čoje, ćebadi i sukna). Posao svake domaćice u
mnogočlanim porodičnim zadrugama, podseća knjiga, bio je i da preradom dobije vlakna, da prede, tka, plete, veze i napravi košulje, rublje i druge odevne predmete za sebe i svoje ukućane (suknena odela i kapute šile su
zanatlije, takođe od narodnog tekstila). Preslica, vreteno, tkački razboj bili su u svakoj kući. A sada samo još poneka starija žena u udaljenim selima čuva ih i katkad uzme u ruke (da vunu pripremi za pletnju džempera),
podsetivši se na dane mladosti u kojima je to često radila.
Pojedinosti o tome kako je nekad tekstil u selima nastajao predočava u knjizi Snežana Tomić, da zaborav sasvim ne prekrije ova ženska narodna znanja. Na primer, konoplja se gajila u konopljištima, pa zatim čupala,kiselila, lomile se njene stabljike i preradom izdvajale u vlakna pomoću stupe i trlice. Njana ispredena nit korišćena je kao osnova i potka u procesu tkanja platna ili u kombinaciji s kupovnim pamukom. Platno kao poluproizvod služilo je za šivenje odeće za sve članove porodične zadruge.
Tekstilno pokućstvo takođe je tkano od konoplje, od nje su se spajali delovi odeće od platna i sukna. Od konopljanih niti su heklane čipke kojima su se ukrašavale ženske košulje, kao i čaršavi. Od grubo obrađenih niti tkane su torbe, zobnice, džakovi i oglavi za stoku. Konoplja je korišćena i za izradu konopaca u kućnoj radinosti.
Što se tiče vune, njena prerada započinje šišanjem ovaca, slede pranje,češljanje vune i grebenanje. Za razliku od konoplje, vuna je i u ovo vreme zastupljena u tekstilnoj radinosti zlatiborskog kraja (od sredine 20. veka
nose je u vunovlačare gde se uređuje i češlja, a manji broj žena i dalje vunu češlja ručno). Sledi proces predenja i prepredenja vlakana. Predenje,vekovima nepromenjeno, obavljalo se uz pomoć preslice i nekoliko vrsta
vretena (na ručni i nožni pogon: ručno vreteno, kolovrat i čekrklija).
Taj postupak knjiga ovako opisuje: pripremljeno vlakno (kudelja) pričvrsti se na kopljasto-loptasti deo preslice, čija se izdužena ručka pričvrsti za pojas s preljine leve strane. Prelja preslicu pridržava pomoću nadlaktice.

Sa tri prsta leve ruke ona izvlači vlakno, razvlači ga do željene debljine i upreda nit sleva na desno, dok desnom rukom vrti vreteno i namotava nit na njega. U skladu s namenom, izrađuje se tanja i jače upredena nit za osnovu, kao i punija i mekša, manje upredena za potku. Za potrebe pletenja takođe je korišćena tanja i deblja vunena pređa, zavisno od vrste proizvoda. Sledi prepredanje, spajanje više opredenih niti u jednu deblju, i to pomoću
velikog vretana ili družice. Zatim se pređa namotava u klupko. Da bi se pripremila za tkanje ona se pomoću motovila formira u kanure.
Ponekad je vuna u prirodnoj boji (bela i siva), ali se češće bojila,prirodno, korom i plodovima biljaka: crna se dobija kuvanjem jasenove kore,ruj daje bordo boju, braon je od kore stabla oraha, siva je nastajala kuvanjem
kore i lišća jasena, zelena kuvanjem stabljike paradajza i paprike, teget kuvanjem semena i ploda aptovine, a svetle boje kad se kuva list lipe i dunje.
– Tkanje je posao u kome pripremnu fazu čini snovanje osnove koja se zatim uvodi u razboj. U zlatiborskom kraju se tkalo na horizontalnom razboju zvanom natra. Tkanina na takvom razboju sadrži sistem uzdužnih,zategnutih niti osnove i niti potke koje se međusobno ukrštaju, prepliću pod pravim uglom. Proces tkanja čine tri postupka: prvi je podizanje niti osnove, drugi prevlačenje potke pomoću čunka, a treći slaganje potkinih niti u ravan sabijanjem, ravnomernim udaranjem brdilom sa brdom. Prema načinu preplitanja osnove i potke tkanja se svrstavaju u tri grupe: platno,keper i saten. Pored izrade jednobojnih tkanina u tkanju je bila zastupljena i najraznovrsnija ornamentika: od jednostavnih pruga preko kombinacija geometrijskih formi do antropomorfnih, floralnih i zoomorfnih
ornamenata (preovlađuju floralni, cvetni). Kako je ukrašavanje najvećim delom iskazano na upotrebnim predmetima (jastuci, ćilimi, čarape, zubuni,peškiri…),neki istraživači ga opravdano svrstavaju u primenjenu umetnost, jer smatraju da za nju nije značajna unikatnost, već umnožavanje uzora bez strogog ponavljanja svih detalja – ističe Snežana Tomić.Pletenje je tehnika oblikovanja petlji međusobno povezanih, pomoću igala.Za pletenje čarapa i rukavica koristi se pet manjih igala, a za kružno pletenje dve drvene povezane strunom. U zlatiborskom kraju vunena pređa je korišćena za pletenje tkanina, delova odeće: najpre čarapa, priglavaka,nazuvica, rukavica, a zatim i prsluka i džempera.
– U periodu između dva svetska rata sve više u upotrebu ulaze pleteni prsluci, najpre bez rukava, a kasnije s rukavima (džemperi). Pletu se od domaće vune, na dve igle, pravim i obrnutim žersej bodom, pirinač bodom,
bodom ruba… Izrada prsluka i džempera nikad nije prestala, a zastupljeno je i višebojno pletenje motiva. Tradicionalno umeće zlatiborskih žena da se bave izradom odevnih predmeta od domaće vune omogućilo je da se u drugoj polovini 20. veka u Sirogojnu razvije organizovano pletenje u okviru pogona domaće radinosti, da bi kasnije, uz unikatne modele produkcije ”Sirogojno stil” (džemperi, jakne, prsluci, kaputi, šalovi, oglavlja, rukavice, čarape,kompleti i haljine) prema nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić, stigli i u vodeće metropole sveta. Danas je broj žena uposlenih u proizvodnji unikatnih modela ”Sirogojno stila” neuporedivo manji, ali se neke i dalje
bave pletenjem za otkup ili prodaju na otvorenom. Tako hiljadugodišnja umetnost pletenja zauzima značajno mesto u modi – napominje autorka.
Predstavljanje publikacije ”Tekstilne sirovine Zlatibora” upriličeno je nedavno u amfiteatru Muzeja ”Staro selo”, u mirisu borova, po sunčanom danu na otvorenom, pored izloženih jastuka i vezenih košulja. U prisustvu
gostiju, među kojima su bile i žene pletilja iz Sirogojna. Recenzent knjige dr Milina Ivanović Barišić istakla je da samo neko vrlo inspirisan može da napravi ovako sadržajnu i zanimljivu knjigu, te da se proizvodnja tekstila može posmatrati kao jedan od značajnih segmenata kulture narodne zajednice. Po rečima dr Nedeljka Radosavljevića, naučnog savetnika Istorijskog instituta u Beogradu koji je ovu knjigu nazvao vrednim delom,tekstovi u njoj bave se 19. i prvom polovinom 20. veka što je vreme demografskog oporavka Srbije, a sve te ljude trebalo je obući i obuti,
odakle potiče potreba za tekstilnim sirovinama koje će potom zanatlije koristiti u svom radu. Tako da su domaća radinost i zanatska proizvodnja izneli taj demografski napredak. Vesna Todorovski, koja je osnivač klastera za revitalizaciju starih zanata iz Beograda, a umešna u izradi tkane odeće, govorila je o značaju negovanja davnih vrednosti, povezivanju tradicije i digitalizacije, te prikazala jastuke i košulje koje je izdradila s floralnim motivima, kakvi su i na koricama ove knjige.
Na kraju promocije autorka Snežana Tomić zahvalila se Muzeju ”Staroselo” kao izdavaču, Ministarstvu kulture koje je knjigu finansiralo i drugim zaslužnim. Posebno je ukazala koliko je uloga žene u prošlosti i sadašnjosti važna u društvenoj zajednici. – Ove sirovine su prerađene ženskom rukom, zahvaljujući ženama i danas postoji upotreba vunenih sirovina. A zahvaljujući pletenju i Sirogojno je unapređeno, pročulo se,opstalo, tome zahvaljujući i ovaj muzej je nastao – napomenula je Snežana.
A Muzej ”Staro selo” u Sirogojnu, koji svake godine pohodi desetine hiljada domaćih i stranih posetilaca, tokom jula je nizom programa obeležio tri decenije postojanja. Uz promociju nove knjige Snežane Tomić ovde je
organizovana i radionica o primeni i preradi tekstilnih vlakana, a proteklog vikenda, na dan i slavu muzeja, otvorena je izložba fotografija Petra Otoranova o tridesetogodišnjici ”Starog sela” i održan 11. Vašar starih zanata i zanimanja.
(objavljeno u ”Politikinom” dodatku ”Magazinu”, autor Branko Pejović)

Slični članci

Ostavi komentar

%d bloggers like this: