U apartmanskom kompleksu ”Titova vila Zlatibor” radnik na održavanju objekata je po struci pravnik, a sobarica ima zvanje
diplomiranog komunikologa. To su brat i sestra Anhel Antonio Moreno Fernandez i Džema Rejes Idalgo iz grada Kardenas sa Kube. Prispeli su ovde s drugog kraja sveta, da rade i bolje zarade nego u svojoj domovini.
A nisu jedini – sedmoro Kubanaca (pet sobarica i dva radnika na održavanju) zapošljava ovaj apartmanski kompleks, jedan od prvih na Zlatiboru koji je radnu snagu našao u inostranstvu. Silom prilika, kad nema dovoljno domaće, objašnjavaju ovde, dodajući da radnici s Kube korektno obavljaju poslove i imaju radnu etiku. Već se i drugi zlatiborski hotelijeri, u traganju za potrebnim radnicima, raspituju kakva su iskustva ‘Titove vile”sa ovim strancima.
– Zlatibor se snažno razvija poslednjih godina, otvaraju se mnogi hoteli i restorani, raste turističko mesto, pa se pojavljuju potrebe za novim radnicima. Ali u bližoj okolini (Čajetini, Užicu i okolnim mestima) nema ih dovoljno, ni za kvalifikovane ni za prostije poslove u turizmu.
Teško je, recimo, naći sobarice, a posao ne sme da trpi, smeštaj uvek treba urediti za goste – kaže za naš list Predrag Obradović, direktor za turizam apartmanskog kompleksa ”Titova vila Zlatibor” i dodaje: – Zato smo mi, poučeni iskustvom naše matične firme iz Beograda koja se bavi građevinarstvom i za svoje poslove angažuje strane radnike (iz Turske i drugih država) na rad primili Kubance. Pričaju nam da su im slabe plate na Kubi (prosečna je, kažu, oko 40 dolara) pa zato idu i u udaljene zemlje da bolje zarade. Ima ih koji su na rad došli porodično, doveli decu. Uz plate kakve dobijaju i naši radnici obezbedili smo im smeštaj, hranu, platili troškove. Za sada im je omogućeno da ovde rade godinu dana, a pokazuju da su
zainteresovani i duže da ostanu.
Pričaju nezvanično Zlatiborci da naši ljudi kod prijema na posao neretko traže velike plate, a da su stranci u tome skromniji. Upućeni, međutim, kažu da je to samo deo priče, ali da je glavni problem što nema dovoljno naših koji hoće da rade ove prostije poslove. Pominje se da ni plate nisu tako male: sobarice u radnom odnosu ovde mogu da zarade i 500 evra mesečno, a one koje apartmane čiste samostalno (preko kakve agencije) i mnogo rade (po 12 sati dnevno, bez slobodnog dana) prihoduju na Zlatiboru i znatno više od toga.
U razgovoru sa bratom i sestrom sa Kube zaposlenim u ”Titovoj vili Zlatibor” doznali smo da su prvo radili u hladnijem delu Evrope. – Najpre sam u rodnom gradu, iako pravnik, radio 10 godina u elektrodistribuciji.
Onda sam pre Zlatibora bio u Moskvi, obavljao poslove na građevini, ali uslovi za rad tamo nisu bili dobri, a i ljudi su hladni i rezervisani. Ovde sam na poslovima spoljnog održavanja objekata, zadovoljan poslom i poslodavcima. Ljudi u Srbiji su dosta srdačniji i mentalitetom sličniji nama – kazuje Anhel Antonio Moreno Fernandez (39), dok njegova dve godina mlađa sestra Džema Rejes Idalgo ističe da je, otišavši s Kube gde su male plate i veća inflacija, takođe radila u Moskvi: – Već pola godine smo na
Zlatiboru koji je lepo mesto. Zimi jeste hladno, ali sada je lepše vreme,zadovoljni smo. Malo teže učimo srpski, mada engleski koji govorimo i ovde mnogi znaju.
A sa potpuno drugog kraja sveta, iz dalekog Nepala ispod Himalaja, stigli su radnici u podzlatiborsko selo Mačkat, prestonicu suvomesnatih delikatesa. Rade u poznatoj kompaniji za proizvodnju mesnih prerađevina ”Zlatiborac”, ovde se oko 40 Nepalaca nedavno zaposlilo. I to u proizvodnom delu, na prostijim poslovima. Hoće, naravno, da zarade više nego što mogu u svojoj zemlji. Ta mogućnost im se u Mačkatu otvorila budući da se domaćom radnom snagom i u ovoj delatnosti oskudeva.
A zlatiborska priča o stranim ”gastarbajterima” na našim poslovima nije jedina u ovom kraju. Uveliko se govori i piše da vlasnici malinjaka u zapadnoj Srbiji već sada traže dobre berače malina za predstojeće leto,nudeći dnevnicu i do 4.000 dinara (uz smeštaj i hranu). Ali domaćih nema dovoljno, jer je sve manje ljudi u Srbiji koji hoće i mogu da po žezi od jutra
do večeri u sparnom malinjaku beru crvene plodove. Zato su malinari prinuđeni da radnu snagu traže preko oglasa ili posredstvom agencija za zapošljavanje koje nude radnike čak iz Indije, Nepala, Pakistana, Moldavije…
Izvor: (objavila ”Politika” autor Branko Pejović)
