Prepune su raznovrsnog bilja prostrane planine jugozapadne Srbije. Ne samo onog što pogledu godi i izgledom dušu krepi, nego i korisnog po zdravlje, koje boljke leči. Zima, svakako, nije doba koje pogoduje biljnoj raskoši, ali tu i tamo, kao šišarka bora, ume i na mrazu da prikaže svoju lepotu. Ili da živom bojom proviri iz beline snega kao kaćun, kukurek,šipurak.Kažu da se u snežnom ambijentu četinari sa Zlatibora, visoki i stameni, najbolje ”snalaze”. Ovoj planini daju prepoznatljiv izgled, udahnjuju zdrav vazduh, ulepšavaju proplanke, ublažuju nalete vetrova…Šumski kompleksi pod četinarima, gde preovlađuju crni i beli bor (ima i stoletnih), pružaju se duž područja Ribnice, Vodica, Šainovaca, Kobilje Glave, Jablanice. A kad s proleća priroda oživi, na ovoj planini raste 120 vrsta trava i šuma.
To mirisno bogatstvo (kao i ”ruža vetrova”) zaslužno je za lekovitost zlatiborskog vazduha, o kojoj je ”Politika” pisala još 1905. godine. U tom davnašnjem tekstu govori se o selu Ribnici pod Tornikom, prvom turističkom naselju Zlatibora, smeštenom među četinarima i bistrim potocima. Po lekovitosti vazduha Ribnica je bila (i ostala) bez premca.
Tadašnja ”Politika” navodi reči užičkog advokata i poslanika Alekse Popovića koji je postavio temelje turizma u ovom zlatiborskom selu: – Pre 12 godina moj sin Vladimir bolovao je od zapaljenja pluća i samo
najživljim zauzimanjem trojice lekara život mu je spašen, ali na plućima mu je ostala neka kesica puna tečnosti koja mu je smetala pri hodu i disanju. Na moje pitanje može li se pomoći, tadašnji naš lekar dr Šajković mi reče: ”Mi doktori medicinama ne možemo mu pomoći, jedino na zlatiborskim visinama čist vazduh mu može dati leka”. Tada u Užice beše došao g.Ljuba Kovačević, bivši ministar, sa svojim sinom radi popravke zdravlja koji, što naši kažu, beše uveo u sitne niti. Uzeli smo jednu
drvenu zgradu na imanju Joca Gmizovića, baš pod samim Tornikom. Ja i g.Ljuba u polovini jula sa našim porodicama odselimo se tamo. Proveli smo više od mesec dana. Moj sin Vladimir sa svojim drugovima jurio je po zlatiborskim brežuljcima potpuno zdrav i od tada se nikad nije požalio da ga boli u prsima. Danas je, hvala Bogu, snažan i zdrav mladić. Ozdravljenje sina dalo mi je povoda da odmah iduće godine podignem nekoliko drvenih zgrada od borovih brvana i tamo od tada svakog leta idem sa porodicom. Sada u Ribnici ima lepo ozidana kafana, kupatilo i više drvenih zgrada, kao i prilično posetilaca – kazivao je 1905. za ”Politiku” Aleksa Popović.
A obližnja planina Tara još je poznatija po bogatstvu biljem. Zbog nepreglednih šumskih prostranstava zovu je ”pluća Srbije”, u njoj je i mnoštvo lekovitog bilja čije blagodeti iznenađuju. O tome je detaljno pisala profesorka beogradskog Šumarskog fakulteta dr Dragica Vilotić u prošle godine objavljenoj knjizi ”Lekovite biljke Nacionalnog parka Tara”.
Tu se, recimo, može pročitati da hrast kitnjak sa Tare, kod koga su lekoviti kora i plod-žir, ima takvu lekovitost da je čaj od njegove kore dobar protivotrov kod trovanja otrovnim biljkama i gljivama. Ili da se mlada kora niskog drveta zvanog krušina koristi kod hemoroida i crevnih zatvora, kleka sa svojim iglicama kod stomačnih tegoba, nazeba i kašlja, plod divlje ruže je pun vitamina C i jača organizam, čaj od cveta crne zove ublažava gripozna stanja, a osušeni izbojci crnog bora u vidu čaja pomažu
kod kašlja, hroničnog bronhitisa i kao diuretik…
Čak i čuvena Pančićeva omorika, naša ”carica svih endemita” koja je odolela ledenom dobu i uspela da preživi na Zaovinama (u narodu zvana omora, srpska smrča), ima izvesnu lekovitost: od njenih mladih svetlozelenih izbojaka prave se melemi za lečenje rana, kupke za reumatizam i čaj kod upale pluća. Od zeljastih biljaka s Tare posebnom lekovitošću ističu se hajdučka trava, petrovac, pirevina, kaćunak, biljka rusa, lincura, zelenika, podbel, vranilova trava, gavez, divizma, čak i bukva (daje katran
pogodan za lečenje šuge, ekcema i peruti), piše u knjizi ”Lekovite biljke Nacionalnog parka Tara”, u kojoj je autorka na osnovu višedecenijskog rada na terenu istražila i opisala 158 vrsta lekovitog bilja iz 63 familije.
Inače, planina Tara je poznata kao refugijalni masiv, odnosno pribežište u kome su opstale mnoge reliktne i retke biljne vrste. Na širem prostoru područja nacionalnog parka raste preko 1.100 biljnih vrsta, što predstavlja gotovo trećinu ukupne flore Srbije. Ovde je istraživanjima do sada zabeleženo 96 vrsta lišajeva, 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, sedam vrsta golosemenica i 950 vrsta skrivenosemenica.
– Velika raznovrsnost, prisustvo retkih, reliktnih i endemičnih vrsta svrstavaju Taru u floristički izuzetna područja, ne samo u Srbiji već i u Evropi i svetu – ističu u Nacionalnom parku Tara.
(objavljeno u ”Politikinom” dodatku ”Magazinu”, autor B.Pejović)
