Vekovima je zlatiborski kraj bio čuven po kiridžijama.Onim neumornim ljudima iz naroda s tovarnim konjićima koji su, silazeći s brda, danima krstarili putevima Srbije i snabdevali varošane katranom, lučem i drugom robom. Od zarade bi u ravnici kupovali žito, kojim se oskudevalo kod nas, da prehrane svoju čeljad. Danas je ostalo samo lepo sećanje na ovo narodno zanimanje koje od zaborava čuva i tekst ”Zlatiborski brzi vozovi”, objavljen u nekad vrlo čitanom ”Zabavniku”. Gorštacima u 19. veku, piše u tekstu, nije bilo lako.
Posna zemlja nije davala dovoljno hleba za starosedeoce i doseljenike, pa se tražio način kako preživeti. U to vreme Zlatibor je bio u bespuću, izdvojen od svakog saobraćaja, a osnovno prevozno sredstvo, pored sopstvenih nogu, bio ja mali brdski konj. Eto im prilike da se više posvete kiridžiluku.
Po tom zanimanju bio je ovaj kraj poznat još pre turskog doba, u 14. i 15. veku. Prenosili su karavanima tovarnih konjića poljoprivredne i druge proizvode u ravnicu ili do Dubrovnika, te ih tamo trampili za so, žito i ostalo što im treba. Ovi ljudi, koji su održavali trgovinsku razmenu, u vreme srpske srednjovekovne države zvali su se ponosnici, da bi ih nakon dolaska Turaka prozvali kiridžijama.
A tada se živelo u zadrugama, s mnogo čeljadi i gladnih usta, pa je valjalo obezbediti namirnice za zimu koja u brdima traje i duže od pola godine. Nema žita, ali ima katrana i luča, valja to razmeniti. Po planini su se od ranog proleća dimile katranice, rupe obložene oblicama i odozgo zatvorene zemljom, u kojima se ložila lučevina, sitne cepanice od panjeva borova stolovaša.
Kad katran potekne sipa se u mešine i onda ide u prodaju.
Tržište ga je uvek tražilo, jer se katran koristio od mazanja drveta na brodovima i brvnarama do zaštite stoke od parazita. Zato bi se karavani kiridžija s mešinama katrana često spuštali ka varošima.
Svaki karavan imao je vođu ili kramara. Za to su određivali mudrog i otresitog čoveka, pošto se nije znalo šta sve može da ih snađe na putu. Reč kramara bila je poslednja, a raspoznavali su ga po crvenom šalu, obmotanom oko glave i zimi i leti. Prvog konja u karavanu zvali su prednjak ili kalauz.
Opremljen karavan na put kreće iz udaljenih sela. Prvi konak je ispod Čigote ili u Čajetini, sledeći u Užicu. Usput bi od trgovaca i mehandžija primali porudžbine šta da im donesu u povratku. Birala se najkraća maršruta, izbegavali opasni putevi. Karavan bi se razdvajao u Užicu: jedni idu preko Kosjerića za Beograd, drugi od Guče u Kragujevac. U oba slučaja do odredišta im treba ”pet konaka”. Katran se najbolje prodavao oko Požarevca (za odbranu od golubačke mušice), luč i drveni sudovi u
Kragujevcu, a beli mrs i suvo meso išli su za beogradsku gospodu. U povratku kupili bi naručeno i ono što treba za domaćinstva. Put pod noge, pa na Zlatibor.
Ima zapisa da je vlast tokom 19. veka kiridžije koristila i kao neku vrstu obaveštajaca. Silni rujanski serdar Jovan Mićić, po uputstvima knjaza Miloša, angažovao je pouzdane zlatiborske kiridžije da prikupljaju podatke o vojnim i političkim prilikama u Bosni, Hercegovini i Starom Vlahu kuda su prolazili, osobito u vreme pobune bosanskih feudalaca protiv vlasti u Carigradu
tridesetih godina tog stoleća. Dobijeni podaci bili su sveži i verodostojni, a posebno se u tome isticao Tešan Penezić iz Branežaca, koga je gospodar Miloš nagradio.
A kad je početkom 20. veka saobraćaj napredovao i železnica zaživela, kiridžiluk je polako počeo da se gasi. Dolaskom voza ”ćire” u Užice 1912. trgovci su sve manje od kiridžija naručivali robu, jer im je vozom brže stizala.
Smanjila se i proizvodnja katrana, porodične zadruge se raspadale. Opstajao je samo poneki najuporniji kiridžija. Jednog takvog
ovekovečio je užički fotograf Ilija Lazić 1934. godine. Na toj fotografiji nazvanoj ”Zlatiborski brzi voz” prikazan je kiridžija Todor Gajović Udovičić iz sela Stubla sa svojim konjićem, u tradicionalnoj nošnji (pelengiri, duga lanena košulja, koporan, jandžik, šubara, opanci).
Slika je vremenom postala simbol Zlatibora, nebrojeno puta štampana. U novije vreme, u sklopu obeležavanja 120 godina turizma, po istom motivu je napravljena i na Kraljevom trgu postavljena drvena skulptura ”Zlatiborski brzi voz”, rad samoukog skulptora Miladina Lekića iz Šljivovice.
Izvor: Turistička organizacija Zlatibor
