U svetskom izboru za najlepše selo jedan od tri kandidata Srbije je Mokra
Gora (uz Gostilje i Tršić). Veoma posećeno mesto podno Šargana nadomak
granice sa BiH, u četinarskim predelima na dodiru obronaka Tare i
Zlatibora. Mnogima dobro znano po jedinstvenoj ”ćirinoj” pruzi
”Šarganska osmica”, Drvengradu Emira Kusturice, skijalištu Iver,
izletištu Jatare, konačištu kraj mokrogorske stanice, lepim zdanjima za
smeštaj…Desetine hiljada turista, domaćih i stranih, svake godine pohode
Mokru Goru (koja ima oko 500 žitelja).
Jedan ovdašnji prostor, čini se, nezasluženo je u senci pobrojanih, a po
atraktivnosti može biti važan mokrogorski adut u izboru za najlepše selo.
Reč je o besprekorno uređenoj stazi pored reke Kamišine, podno šarganske
uske pruge, od izvora Bele vode do izletišta Jatarice. Za nju su zaslužni
preduzimljivi ljudi iz Zavičajnog udruženja Mokrogoraca koji su, uz obnovu
”osmice”, uz pomoć Železnica Srbije krajem devedesetih i početkom ovog
milenijuma stvorili i ovaj kutak lepote.
Tu se na oko kilometar šetnje mogu posmatrati raznovrsni prizori nastali
spojem ljudskog delanja s onim što je izdašna priroda darovala ovom kraju.
Šetač ne zna gde pre da pogleda: da li u uređene staze, odmorišta, česme,
klupe, rečne pregrade, mostove, dva prelepa hrama i malu šumsku prugu ili
u impresivne visove obližnjeg Šargana, četinare, raznobojno rastinje,
neobično stenje…
Zato je i ovih dana, kad već zrela jesen unosi hladnoću i gasi živost boja,
prijatno šetati ovakvom dolinom Kamišine. Nevelike, a hučne reke koja se
sa Zlatibora spušta i teče ovuda ka drinskom slivu.
Gore u šarganskim brdima u vidu broja osam vijuga ”ćirina” uska pruga, koja
privlači ljubitelje muzejskih železnica sa svih kontinenata, a ovde u
podnožju je ovo šetalište, sklonjeno od stanica, signala, tunela,
vidikovaca…Takođe sa uskom prugom (još užom od ”Šarganske osmice”),
malom šumskom kojom vozovi ne prolaze. Cela njena trasa prati stazu pored
Kamišine. Ovde kažu da se nekada tom kratkom prugom (bez tunela) drvo
prevozilo, a sada je ostala kao atrakcija, u senci veće i poznatije.
Stupa se na ovo zanimljivo šetalište (u useku obronaka Šargana) kod
lekovitog izvora zvanog Bela voda. Tu je jedan bunar sa ručnom pumpom koju
iz kante valja zaliti da bi proradila i lekovita voda potekla. Glas o njenim
korisnim dejstvima nadaleko se proneo, narod kaže da umivanjem poboljšava
vid, zateže kožu. Dolaze po ovu vodu s raznih strana, pa i izdaleka – kad
smo ovde boravili o njenoj lekovitosti pored bunara raspitivali su se
supružnici iz Argentine koji, kako rekoše, biciklom putuju svetom.
Tik iznad izvora, na drugoj obali Kamišine, nalazi se Crkva Svetog Jovana
Krstitelja, zidana od ukrasnog kamena među četinarima, koja lepotom i
duhovnim mirom svakog privlači. Okolo su uređena drvena odmorišta, a kad
se krene dalje pogled nailazi na manji vodopad i pregrađeno kupalište
preko koga prelazi lučni metalno-drveni most. O njemu na kamenu ispred
piše: Železnički most ”Mitar rabadžija”, građen je 2009. godine.
Šetnja se nastavlja uz tok Kamišine, gde se ređaju slapovi i manje zidane
brane na pregrađenim mestima. Pored puta su table sa izrazima zahvalnosti
zaslužnim za obnovu ”Šarganske osmice”, zatim klupe napravljene od većih
pružnih pragova sa osloncem na opruge vagona, ozidane česme, sve usklađeno
s planinskim ambijentom. Potpun mir i mirisi, zelenilo četinara i
požutelo lišće opalo s listopadne šume (tu i tamo poneko rastinje jarke
boje), jesenji kolorit u svom sjaju.
Staza odmiče u dubine Šargana, a završava se izletištem na čijem ulazu,
od drveta napravljenom, piše ”Jatarice”. Ovde pažnju zaokuplja neveliki
pravoslavni hram od drveta: na njemu je tabla gde se čita da je ovo ruska
spomen-kapela ”Svetih sedam mučenika efeskih”, podignuta 2011. godine uz
blagoslov srpske i ruske crkve. Posvećena je izginulim ruskim i
italijanskim zarobljenicima u obrušenom tunelu Budim 1916. godine kada
je Austougarska pokušala (a nije uspela) da izgradi šargansku prugu, kao i
neimarima sa ruskih prostora koji su učestvovali u uspešnoj izgradnji
”Šarganske osmice” od 1921. do 1925. godine.
Oko spomen-kapele, do koje vodi prilaz popločan železničkim pragovima,
uređena su odmorišta, livade, roštilj, rečno jezero i drugo za boravak
izletnika u Jataricama. Pred ulazom u izletište završava se mala šumska
pruga, zaboravljena od vozova.
A vozovi ove kasne jeseni ne saobraćaju ni obližnjom ”Šarganskom
osmicom”, čija se trasa odavde nazire u visovima. Na njoj je krajem oktobra
završena letnja sezona vožnji (tokom koje se mokrogorskom muzejskom
železnicom vozilo oko 45.000 putnika), dok zimska počinje kad oživi
snežni ambijent, uoči Nove godine. Tada će, belinom prekrivena, i staza
pored Kamišine privlačiti drukčijom lepotom.
(Objavljeno u ”Politikinom” dodatku ”Magazinu”, autor Branko Pejović,
fotografije Slobodan Jovičić)
